Вук Караџић (1987): ко је ко у серији

Белешка о ТВ серији Вук Караџић (Телевизија Београд, 1987—1988), шеснаест епизода Ђорђа Кадијевића по сценарију Милована Витезовића. Серија је снимана поводом двестоте годишњице Вуковог рођења и прати цео 19. век кроз живот једног човека — од воденице у Тршићу до смрти у Бечу 1864.

Овај текст је покушај да се серија разложи на оно од чега је направљена: списак свих ликова са сликама и глумцима, биографија сваке стварне историјске личности коју серија приказује, провера да ли у Београду данас постоји улица са њеним именом, и на крају пресек ко се у којој епизоди појављује.

О серији

Продукција	РТБ 1 (Телевизија Београд) и Аустријска радио-телевизија ОРФ
Режија	Ђорђе Кадијевић
Сценарио	Милован Витезовић
Музика	Војислав Воки Костић
Камера	Александар Петковић, Братислав Грбић
Монтажа	Бојана Субота, Вуксан Луковац
Продуцент	Петар Галовић
Епизода	16, трајање 82 минута
Прва епизода	8. новембар 1987 („Родни Јадар”), тачно на 200. годишњицу Вуковог рођења
Последња епизода	21. фебруар 1988 („Последње путовање”)
IMDb	https://www.imdb.com/title/tt0092478/

Неколико ствари вредних памћења о настанку:

• Витезовић је сценарио писао више од пет година, а само снимање је трајало четири године (1983—1987).
• Серија је израсла из Кадијевићеве дводелне ТВ драме „Карађорђева смрт” (1983). Марко Николић као Карађорђе и Александар Берчек као Милош Обреновић већ су играли те улоге тамо, па је та подела једноставно задржана.
• Кадијевић је Микија Манојловића изабрао због физичке сличности са Вуком — „та карактеристика физиономије, тај раст, уз то, један велики глумачки таленат”.
• На предлог Умберта Ека серија је добила Гран-при Европе на фестивалу у Риму. Награда је касније мистериозно нестала (о томе је писала Политика 2017).
• Прославу 200-годишњице, а тиме и финансирање серије, водио је одбор на чијем је челу био Душан Чкребић.

Како читати профиле

Сваки лик има табелу са три слике: кадар из серије, фотографију глумца и портрет стварне личности.

Слике из серије постоје само за четири лика (Карађорђе, Милош, Његош, Марашли Али-паша) плус насловница „Илустроване Политике” са Манојловићем као Вуком. Разлог је прост: епизоде нису доступне онлајн, а поједини инсерти на Јутјубу покривају само те сцене. Где кадра нема, стоји „—”. Ако нађеш снимке епизода, кадрови се лако извуку и додају накнадно.

Фотографије глумаца недостају за оне који немају слободну фотографију на Викимедији (то је питање ауторских права, не пропуст). Портрети историјских личности су скоро сви ту — реч је о 19. веку, па су у јавном домену.

Провера улица рађена је над свих 8.793 именованих улица града Београда из OpenStreetMap-а, тако да је „нема улице” поуздан налаз, а не необављена претрага.

Ликови

Породица и најближи

Вук Стефановић Караџић

Из серије	Глумац	Стварна личност
	Предраг Мики Манојловић (р. 1950) млади Вук: Боривоје Кандић (1961—2021)

Рођен 6. новембра 1787. у Тршићу код Лознице. Умро 7. фебруара 1864. у Бечу.

Седмо је дете Стефана и Јегде Караџић и једино које је преживело — родитељи су му дали име Вук јер се веровало да вукодлачко име тера вештице које су им односиле децу. Прва слова научио га је рођак Јевта Савић Чотрић, у збегу и у воденици, а затим се школовао у Лозници и манастиру Троноши, где је био разочаран што га духовник тера да чува стоку уместо да чита. Школовање у Сремским Карловцима пропало му је због година — био је престар за нижи разред, а премлад за виши. У Првом српском устанку радио је као писар и чиновник, између осталог код Ђорђа Ћурчије и Јакова Ненадовића, а затим као цариник и судија у Кладову и Неготинској крајини, где се спријатељио са Хајдук Вељком. Године 1810. тешко се разболео и заувек остао без употребе леве ноге; до краја живота ишао је са штаком, што је постало део његовог лика колико и брада. После слома устанка 1813. прешао је у Аустрију и настанио се у Бечу, где је упознао дворског библиотекара Јернеја Копитара — сусрет који је преусмерио целу српску културу. Копитар га је наговорио да запише оно што зна напамет, и већ 1814. излазе „Мала простонародња славено-сербска пјеснарица” и „Писменица сербскога језика”. Круна тог рада је Српски рјечник из 1818, у коме је Вук први пут применио реформисану азбуку и увео слова ј, љ, њ, ђ, ћ и џ, а избацио све чему у говору нема потврде. Начело „пиши као што говориш, читај као што је написано” учинило га је истовремено најпоштованијим и најомраженијим Србином свога доба — црква и грађанска елита виделе су у томе простаклук и латинизацију, а Јован Хаџић је против њега водио вишедеценијски „рат за српски језик”. Године 1818. оженио се Бечлијком Аном Маријом Краус, због чега је трпео нападе сународника што узима католикињу; од тринаесторо деце преживели су му само Мина и Димитрије. Докторирао је у Јени 1823, а у Вајмару га је примио Гете, који је и сам препевавао српске народне песме. Преломна је 1847: исте године излазе Даничићев „Рат за српски језик и правопис”, Бранкове „Песме”, Његошев „Горски вијенац” и Вуков превод Новог завјета — четири књиге на народном језику које су спор практично решиле. Умро је у Бечу, а посмртни остаци пренети су му у Београд тек 1897. и сахрањени испред Саборне цркве, поред Доситеја.

Занимљивости. Вукова реформа званично је усвојена у Србији 1868, четири године после његове смрти — за живота је доживео забране, заплене тиража и подсмех у законској комисији. Његова збирка народних песама је оно што је од Србије направило књижевну тему у Европи: Гримови, Гете, Ранке и Мицкјевич читали су је и преводили. Његош му је помагао новцем; Копитар му је био кум на венчању. Записао је и прву српску историју свога времена („Милош Обреновић књаз Сербији”), због чега је с Милошем био и у милости и у прогонству.

Улица у Београду: да — Вука Караџића, у Старом граду, кратка веза Кнез Михаилове и Обилићевог венца. Постоји и Мине Караџић по његовој кћерки.

Википедија

Ана Марија Краус Караџић

Из серије	Глумица	Стварна личност
—	Драгана Варагић (р. 1957)

Рођена 1798. у Бечу. Умрла 1876. у Бечу.

Ћерка аустријског трговца, Вукова супруга и, у серији, стални противтег његовом лутању по Европи. Њена мајка Марија издавала је стан у радничком предграђу Беча у који се Вук уселио 1814. Вук се заљубио одмах — она је имала петнаест, он двадесет седам година — али су се венчали тек четири године касније, 1818, у бечкој католичкој цркви Светог Рока. Кум им је био Јернеј Копитар. Венчање је Вуку донело нападе сународника што узима Аустријанку католичке вере; Лукијан Мушицки му је писао да „љубити можете Швабице, али у слатки, вечни ланац брака…”. Родила је тринаесторо деце, од којих су одрасли само Мина и Димитрије — то понављано сахрањивање деце је у серији један од најтежих мотива. Цео живот провела је у Бечу и никада се није преселила у Србију; у епизоди „Особита грађа” одбија да пређе Саву из страха од Турака. Надживела је Вука дванаест година.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Мина Караџић

Из серије	Глумица	Стварна личност
—	Маја Сабљић (р. 1960)

Рођена 12. јула 1828. у Бечу. Умрла 12. јуна 1894. у Бечу.

Вилхелмина Мина Караџић Вукомановић је Вукова кћерка, сликарка и књижевница — једна од само три жене које су сликале у Србији 19. века, уз Катарину Ивановић и Полексију Тодоровић. Њен сликарски опус броји око педесет радова, међу њима и познате портрете оца. Одрасла је уз Вукову библиотеку и кореспонденцију и рано постала његов сарадник: преводила је на немачки, преписивала и припремала грађу. У серији је носилац једне од најнежнијих линија — Бранко Радичевић јој се удвара на балу у Вуковој кући, а Вук ту везу не одобрава јер кћерку намерава богато да уда за руског племића Огњева. Од брака нема ништа после Вукове свађе са Аном, а Бранко убрзо умире од туберкулозе. Мина се касније удала за Алексу Вукомановића, професора Лицеја, који је такође рано умро. Остатак живота провела је у Бечу и бринула о очевој заоставштини.

Улица у Београду: да — Мине Караџић, на Вождовцу.

Википедија

Стефан и Јегда Караџић, Јоксим Караџић

Из серије	Глумци	Стварне личности
—	Стефан: Данило Лазовић (1951—2006) Јегда: Снежана Савић (р. 1953) Јоксим: Драгомир Фелба (1921—2006)	—

Вуков отац, мајка и деда. Историјски су познати готово искључиво преко Вукових записа и нема њихових портрета ни засебних чланака. Стефан је био сељак и трговац свињама који је, како серија показује, дуго био против Вуковог школовања — хтео је од њега трговца, као што је био њихов рођак Јевта Чотрић. У петој епизоди губи вид у експлозији, а Јегду Турци спаљују у кући. Јегда је она која упорно наговара мужа да дете пошаљу на учење. Деда Јоксим отвара прву епизоду — седи пред воденицом, гусла и прича Вуку о Светом Сави, и умире док је Вук још дете.

Улица у Београду: нема (осим Вукове и Минине).

Јевта Савић Чотрић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Душан Јанићијевић (1932—2011)	— (нема сачуваног портрета)

Рођен око 1767. у Тршићу. Умро 1820. или 1821. у Шапцу.

Вуков рођак, трговац, народни вођа и дипломата из доба оба устанка — и, што је за серију најважније, човек који је Вука научио да пише. У првој епизоди учи га словима у збегу и у воденици; сцена у којој Вук исписује име рођака Јока који му је донео медвеђу кожу је тренутак у ком породица схвата шта има. Био је члан Правитељствујушчег совјета и Карађорђев човек од поверења: вожд му је поверавао преговоре са Турцима, склапање споразума и управу над Кладовом. Везе између њега и Карађорђа потичу још из трговине — обојица су пре устанка били крупни трговци стоком. У трећој епизоди извлачи Вуку живу главу из Јакoвљеве клопке постављене Ђорђу Ћурчији.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Владари и владарска породица

Карађорђе Петровић

Из серије	Глумац	Стварна личност
	Марко Николић (1946—2019)

Рођен 3/14. новембра 1762. или 1768. у Вишевцу код Раче. Умро 13/25. јула 1817. у Радовањском лугу код Велике Плане.

Ђорђе Петровић, вожд Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић. Надимак Карађорђе — турски Kara Yorgi, „Црни Ђорђе” — добио је због нарави, не због боје косе. Рођен је као треће дете и први син у сиромашној шумадијској породици, а прво војничко искуство стекао је у аустријско-турском рату 1787—1791, као припадник српског фрајкора у хабзбуршкој милицији. После аустријског пораза 1791. пребегао је с породицом у Аустрију и вратио се тек 1794, по општој амнестији, да би постао трговац стоком. На збору у Орашцу фебруара 1804. кнезови су га изабрали за вођу устанка — сам је то одбијао, а Станоје Главаш, коме је вођство прво понуђено, одбио га је јер је био хајдук. Девет година касније водио је државу која је имала Правитељствујушчи совјет, Велику школу, штампарију и сопствену дипломатију. Био је немилосрдан у одржавању реда: за злочине је кажњавао смрћу и у сопственој кући, што је у серији приказано без улепшавања. После слома устанка 1813. прешао је у Аустрију, био заточен у манастиру Фенеку, па одлази у Русију; Вук у шестој епизоди иде у Беч да му моли пасош. Вратио се у Србију 1817. као човек Филики етерије, са планом општег балканског устанка, што је Милошу Обреновићу било најопасније што се могло десити. Убијен је на спавању у Радовањском лугу, а глава му је однета београдском везиру — сцена коју серија приказује у целини.

Занимљивости. Руски цар Александар I послао му је одликовање, што серија користи као тренутак Карађорђевог највећег међународног угледа. Тело му је сахрањено у Тополи, а глава је годинама била изгубљена. Кадијевић је ову улогу Марку Николићу дао још у ТВ драми „Карађорђева смрт” (1983) и задржао је у серији.

Улица у Београду: да, и то више њих — Карађорђева у Савамали, Вожда Карађорђа, Карађорђев трг и Карађорђев пут у Земуну.

Википедија

Кнез Милош Обреновић

Из серије	Глумац	Стварна личност
	Александар Берчек (р. 1950)

Рођен 18. марта 1780. или 1783. у Горњој Добрињи. Умро 26. септембра 1860. у Београду.

Учесник Првог устанка који је заслугама догурао до војводе, истакавши се у борбама код Ужица. После слома 1813. био је један од ретких војвода који су остали у земљи — и то поверење народа у најтежем часу је оно што га је 1815. довело на чело Другог српског устанка, подигнутог у Такову. Водио је најважније битке и лично преговоре са Турцима, па са Марашли Али-пашом склопио усмени договор о мешовитој српско-турској управи — мање него што су устаници тражили, али довољно да српска самоуправа опстане. Владао је 1815—1839. и поново 1858—1860. Хатишерифом из 1830. добио је достојанство наследног кнеза, а 1835. је под притиском дао Сретењски устав, један од најлибералнијих у тадашњој Европи, који је укинуо већ након неколико недеља. Његова владавина је упорна дипломатија према Порти споља и чиста самовоља унутра: био је неписмен, држао је трговински монопол, а сваког ко му се супротставио гурао у изгнанство или у гроб. Србија је под њим постала кнежевина са признатим границама, али је 1839. морао да абдицира пред уставобранитељима. Вратио се после Светоандрејске скупштине 1858, обрачунао се са Томом Вучићем Перишићем и умро две године касније од можданог удара. У серији је Милош Вуков други велики противник — човек који га зове у Србију да уводи законе и школе, а затим га исмева у законској комисији и тражи од Аустрије његово изручење.

Занимљивости. Наредио је убиство Карађорђа 1817. и његову главу послао београдском везиру као доказ лојалности — сцена по којој је серија најпознатија. Приписују му се две реченице које су ушле у језик: „Ето мене, ето вас, рат Турцима” у Такову и „Ми смо већ у паклу, једино се још рају можемо надати” проти Матеји пред бој на Рављу.

Улица у Београду: да — Кнеза Милоша, једна од главних градских саобраћајница, и Кнеза Милоша Обреновића.

Википедија

Кнез Михаило Обреновић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Жарко Лаушевић (1960—2023)

Рођен 16. септембра 1823. Умро 10. јуна 1868. у Кошутњаку.

Најмлађи преживели син кнеза Милоша и кнегиње Љубице, кнез Србије 1839—1842. и 1860—1868. Први пут је дошао на престо као малолетник, после очеве абдикације коју је потписао и запечатио у Милошево име — отац је био неписмен. Уместо њега владало је намесништво: стриц Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Збачен је 1842. у Вучићевој буни, па је путовао Европом и оженио се мађарском грофицом Јулијом Хуњади. У серији га Вук, на Милошев захтев, узима под своје у питањима образовања, и на једном путовању млади кнез упознаје Леополда Ранкеа и Јакоба Грима — сцена која показује шта је Вукова мрежа значила Србији. Друга владавина му је потпуно другачија: гради модерну државу, ствара народну војску, доноси низ закона и покреће политику балканског савезништва против Турске. Њен врхунац је 1867, када су турски гарнизони напустили српске градове и кључеви Београда предати кнезу. Убијен је у атентату у Кошутњаку 1868, без потомства.

Занимљивост. Инцидент на Чукур чесми 1862, који серија приказује, изазвао је бомбардовање Београда са Калемегдана и био је повод за дипломатску кампању која је пет година касније довела до одласка Турака.

Улица у Београду: да — Кнеза Михаила, главна београдска пешачка улица, и Кнеза Михаила Обреновића.

Википедија

Кнез Александар Карађорђевић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Зоран Цвијановић (р. 1958)

Рођен 11. октобра 1806. у Тополи. Умро 3. маја 1885. у Темишвару.

Млађи син Карађорђев и једини кнез Србије из династије Карађорђевић. После пропасти Првог устанка напустио је Србију са оцем и вратио се тек 1839, поставши ађутант кнеза Михаила — што је, с обзиром на то ко је коме убио оца, једна од најнеобичнијих ситуација српског 19. века и серија је не прескаче. На престо су га 1842. довели уставобранитељи, после свргавања Михаила, и цео његов период се по њима и зове. Сам кнез је владао мало; стварну власт држали су Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Тај режим је, међутим, био период озбиљне модернизације: Грађански законик 1844, Начертаније Илије Гарашанина исте године, оснивање судова, министарстава и школа. Збачен је на Светоандрејској скупштини 1858, када се Милош Обреновић вратио у Србију. Остатак живота провео је у Аустроугарској.

Улица у Београду: да — Булевар кнеза Александра Карађорђевића на Дедињу. (Пази: „Краља Александра Карађорђевића” и Булевар краља Александра односе се на краљеве из 20. века, не на њега.)

Википедија

Кнегиња Љубица Обреновић

Из серије	Глумица	Стварна личност
—	Горица Поповић (р. 1952)

Рођена 14. јануара 1788. у Срезојевцима. Умрла 14. маја 1843.

Супруга кнеза Милоша и мајка кнеза Михаила, у народу позната као Велика госпођа. Била је далеко више од кнежеве жене: у Милошевом одсуству водила је послове, примала молбе и пресуђивала, а са мужем се отворено сукобљавала око његових љубавница и око тога шта ће бити с децом. Њен конак у Београду, подигнут 1829—1831, једна је од најлепших сачуваних грађевина балканског стила у граду и данас је музеј. После Милошеве абдикације 1839. отишла је у изгнанство и умрла у Аустрији, четири године пре него што ће њен син по други пут доћи на престо.

Улица у Београду: да — Кнегиње Љубице, у Старом граду, у непосредној близини њеног конака.

Википедија

Кнегиња Јулија Хуњади

Из серије	Глумица	Стварна личност
—	Мирјана Николић

Рођена 26. августа 1831. у Бечу. Умрла 19. фебруара 1919. у Бечу.

Мађарска грофица Јулија Хуњади де Кетељ, супруга кнеза Михаила Обреновића. Упознали су се док је Михаило после свргавања 1842. живео у изгнанству, и венчали се 1853. Бракa није било деце, а раздвојили су се 1865; развод је формално окончан касније и остао је један од скандала епохе. Надживела је мужа пола века и умрла у Бечу у деведесетој, исте године када је нестала монархија у којој је рођена.

Улица у Београду: да — Кнегиње Јулије, на Врачару.

Википедија

Јеврем Обреновић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Драган Зарић (1942—2020)

Рођен 18. марта 1790. у Горњој Добрињи. Умро 20. септембра 1856. у Марашештима.

Најмлађи брат кнеза Милоша, обор-кнез Шабачке нахије и генерал-дивизијар, познат као Господар Јеврем. За разлику од брата, био је писмен, начитан и склон европским манирима — Шабац је под њим добио прву апотеку, прву штампарију у унутрашњости Србије, болницу и позориште, па га зову „српским Паризом” тог доба. Био је члан намесништва малолетног кнеза Михаила 1839—1842, заједно са Вучићем и Петронијевићем. Деда је кнеза и краља Милана Обреновића. Умро је у изгнанству у Румунији.

Улица у Београду: да — Господар Јевремова, на Дорћолу.

Википедија

Устаници, војводе и кнезови

Хајдук Вељко Петровић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Бранислав Лечић (р. 1955)

Рођен око 1780. у Леновцу код Зајечара. Умро око 20. јула 1813. у Неготину.

Вељко Петровић, хајдук пре устанка и један од највећих јунака Првог српског устанка. Од Карађорђа је у четвртој епизоди добио дозволу да подигне устанак у Тимочкој крајини и ту се понашао као господар за себе: самовољно је наплаћивао, одбијао да одговара Совјету и улазио у отворен сукоб и са вождом. У серији је Вуков пријатељ из кладовског периода — Вук му је био цариник и судија, и управо преко Вељка серија показује како је изгледала устаничка власт на терену. Погинуо је бранећи Неготин од турске опсаде, погођен турским топовским ђуладом на бедему. Вук је о њему написао „Житије Ајдук-Вељка Петровића”, једно од првих дела српске биографске прозе, и тиме му обезбедио место у народном памћењу веће него што би му га дала сама војничка биографија.

Занимљивост. Њему се приписује реченица „Главу дам, Крајину не дам”. Жена му је била Чучук Стана.

Улица у Београду: да, више њих — Хајдук Вељкова, Хајдук Вељка (у три дела) и Хајдук Вељков венац.

Википедија

Чучук Стана

Из серије	Глумица	Стварна личност
—	Оливера Јежина (р. 1960)

Рођена око 1795. Умрла 1849.

Друга жена Хајдук Вељка и једна од ретких жена из устаничког доба чије је име остало упамћено самостално, а не само као нечија супруга. Име „Чучук” је турског порекла и значи „мала”. После Вељкове погибије под Неготином напустила је Србију; остатак живота провела је у Грчкој, где се поново удала. О њој је Јован Ђорђевић написао драму „Чучук-Стана” (1884), што је и учинило њено име делом народне културе.

Улица у Београду: да — Чучук Стане и Чучук Станина.

Википедија

Станоје Главаш

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Миња Војводић (1942—2020)

Рођен 21. фебруара 1763. у Глибовцу. Умро 15. фебруара 1815. у Баничини.

Станоје Стаматовић, звани Главаш, био је хајдук пре устанка и војвода у Смедеревској нахији. На збору у Орашцу 1804. њему је прво понуђено вођство над устанком — и он га је одбио, с образложењем да је хајдук и да народ не може да води одметник, па је предложио Карађорђа. Тај тренутак серија приказује у другој епизоди и он је, гледано уназад, једна од најважнијих одлука српске историје. Био је међу најистакнутијим старешинама и јунацима устанка, опеван у народним песмама, а Ђура Јакшић је о њему написао истоимену драму. Убили су га Турци 1815, недуго пре избијања Другог устанка.

Улица у Београду: да — Станоја Главаша, и топоним Главашево брдо.

Википедија

Јанко Катић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Михајло Костић Пљака (1933—2012)

Рођен непознате године у 18. веку. Умро 1806.

Војвода и један од организатора Првог српског устанка, обор-кнез шабачког округа. Учествовао је од првог дана; био је толико утицајан као војни и политички вођа да су га многи у Шумадији држали за другог човека устанка, одмах иза Карађорђа. У серији је један од оних који у Орашцу убеђују Карађорђа да прихвати вођство. Погинуо је већ 1806, у јеку устаничких успеха.

Улица у Београду: да — Јанка Катића, на Палилули.

Википедија

Ђорђе Ћурчија

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Петар Божовић (р. 1946)	— (нема сачуваног портрета)

Рођен непознате године у Босуту, у Срему. Умро 1804. у Новом Селу.

Ђорђе Обрадовић Ћурчија, звани Ћурта, један од вођа у Првом српском устанку. У серију улази већ у првој епизоди — долази на Јоксимову воденицу и први помиње „једног правог хајдука” по имену Ђорђе Петровић, са којим је служио у немачкој војсци. Касније, у трећој епизоди, узима младог Вука за свог писара, што је Вуков први посао у устанку. Његов сукоб са Јаковом Ненадовићем и самовољно дизање устанка у Јадру, што није био план устаничког вођства, довели су целу буну у опасност; Карађорђе је наредио Јакову да проблем реши, и Ћурчија је убијен у клопци. Вук је тада једва извукао живу главу, захваљујући рођаку Јевти Чотрићу. Изгинуо је исте године у којој је устанак почео, а у песми се памти по мегдану у шанцу у Свилеуви, где је убио Сеидин-пашу.

Улица у Београду: да — Ђорђа Обрадовића Ћурчије и Ћурчијина.

Википедија

Кнез Алекса Ненадовић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Ђорђе Ненадовић (1935—2016)

Рођен око 1749. у Бранковини. Умро 23. јануара / 4. фебруара 1804. у Ваљеву.

Кнез тамнавско-посавске кнежине и један од најугледнијих српских првака пред устанак. Погубљен је у Сечи кнезова, покољу који су дахије почеле крајем јануара 1804. да предухитре заверу српских кнезова — и који је, уместо да их застраши, изазвао управо устанак. Њега и Илију Бирчанина посекао је Мехмед Фочић-ага на ваљевском мосту. Серија тај догађај приказује у другој епизоди: Јаков Ненадовић покушава да откупи њихове главе, а они га од тога одговарају јер знају да ће их Турци свакако посећи. Отац је Проте Матије Ненадовића.

Улица у Београду: да — Алексе Ненадовића, на Врачару.

Википедија

Јаков Ненадовић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Бата Живојиновић (1933—2016)

Рођен око 1765. у Бранковини. Умро 1836. у Бранковини.

Војвода из Првог српског устанка и председник Правитељствујушчег совјета сербског. Брат кнеза Алексе Ненадовића, чија је погибија у Сечи кнезова била непосредан повод да он са синовцем Матијом дигне устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Био је Карађорђев ривал колико и сарадник — вођа „ваљевске” струје и један од ретких људи чију је реч вожд морао да уважи. Њему је Карађорђе поверио да се обрачуна са Ђорђем Ћурчијом. У петој епизоди управо Јаков поставља Вука за господара у Кладову. После слома устанка избегао је у Аустрију и вратио се у Србију тек под кнезом Милошем, али без стварне власти.

Улица у Београду: да — Јакова Ненадовића, на Врачару.

Википедија

Прота Матија Ненадовић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Бранимир Брстина (р. 1960)

Рођен 26. фебруара 1777. у Бранковини. Умро 11. децембра 1854. у Ваљеву.

Прота, војвода, политичар и дипломата — и први председник Правитељствујушчег совјета. Син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом подигао је устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Био је први српски дипломата у модерном смислу: преговарао је са Турском и са Русијом и успоставио прве дипломатске контакте устаничке Србије са страним државама, а 1804. је ишао у Петроград да тражи руску подршку. Његови Мемоари су, поред књижевне вредности, једно од најважнијих сведочанстава о устанку — писани су говорним језиком и Вук их је високо ценио. Доживео је дубоку старост и видео Србију као признату кнежевину.

Улица у Београду: да — Проте Матеје Ненадовића.

Википедија

Војвода Анта Богићевић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Жарко Радић (р. 1950)

Рођен око 1758. у Клупцима крај Лознице. Умро 1813. у Лозници.

Антоније Анта Богићевић, војвода јадарски и подрињски, бранилац Лознице. У другој епизоди Вук долази баш код њега — Богићевић му диктира писма за трговце у Земуну и за митрополита Стратимировића, што је Вуков први посао као писара уопште. Погинуо је 1813, у години слома устанка. Филип Вишњић га је опевао у песми „Бој на Лозници”, а једна основна школа у Лозници носи његово име.

Улица у Београду: да — Анте Богићевића.

Википедија

Петар Николајевић Молер

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Светозар Цветковић (р. 1958)

Рођен 1775. у Бабиној Луци. Умро у лето 1816. у Београду.

Војвода соколске нахије и председник Народне канцеларије — владе Србије — од 1815. до 1816, за време и после Другог устанка. Надимак „Молер” дугује занату: био је иконописац и сликар, један од ретких писмених и школованих људи у устаничком врху. У серију улази већ у првој епизоди, када га отац Рувим доводи у манастир Троношу и у колима довози топ. У опсади Лознице 1813. написао је писмо сопственом крвљу, што је сцена коју серија приказује. После Другог устанка постао је најозбиљнија политичка препрека кнезу Милошу — залагао се за поделу власти и за Совјет, уместо за једног господара. Убијен је 1816. по Милошевом налогу, удављен, а тело му је бачено у Саву.

Улица у Београду: да — Петра Николајевића Молера и Молерова.

Википедија

Младен Миловановић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Адем Чејван (1927—1989)

Рођен око 1760. у Ботуњу код Крагујевца. Умро 1823. на Очкој гори на Златибору.

Војвода, Карађорђев најближи сарадник и вођа његове странке. Био је члан Совјета од 1805, председник 1808—1809, војни попечитељ (министар) и заменик председника Совјета 1811—1813 — дакле, човек који је држао војску устаничке Србије. Уз Карађорђа је представљао „шумадијску” струју против ваљевских Ненадовића. После слома устанка избегао је, а вратио се у Србију 1821; убијен је по налогу кнеза Милоша, као и већина Карађорђевих људи који су се вратили.

Улица у Београду: да — Младена Миловановића.

Википедија

Кнез Сима Марковић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Јован Никчевић (1940—1988)

Рођен 1768. у Великом Борку. Умро 22. марта 1817. у Београду.

Кнез, обор-кнез и војвода из Првог српског устанка, истакнути државник и председник Правитељствујушчег совјета — на то место дошао је на Велику Госпојину 1805. Припадао је оној струји устаника која је тражила да Србијом влада савет, а не један човек, што га је довело у сукоб прво са Карађорђем, а затим и са Милошем. Убијен је 1817, у истом Милошевом обрачуну са старим устаничким првацима у коме је страдао и Павле Цукић — само нешто пре Карађорђевог убиства.

Улица у Београду: да — Кнеза Симе Марковића, у Старом граду (и Симе Марковића).

Википедија

Војвода Павле Цукић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Лазар Ристовски (р. 1952)	— (нема сачуваног портрета)

Рођен у Крчмару, лепеничка кнежина крагујевачке нахије. Умро 1817. у Рогачи код Сопота.

Српски војвода из времена оба устанка. Одлуком Правитељствујушчег совјета смењен је 1812. са положаја војводе због злоупотреба у вршењу дужности; одметнуо се, па је за њим и за Петром Николајевићем Молером расписана потерница са смртном пресудом. Предао се и добио опроштај, али је потом дошао у сукоб са новопостављеним војводом на истој кнежини. Дигао је буну против кнеза Милоша и убијен је 1817. у Рогачи, где је и сахрањен. Његов надгробни споменик проглашен је за споменик културе — и то баш 1987, године у којој је серија емитована.

Улица у Београду: да — Павла Цукића.

Википедија

Кнез Теодосије Марићевић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Ранко Гучевац (1933—2019)

Рођен око 1770. у Орашцу. Умро у мају 1804. у Орашцу.

Кнез Орашца и Јасенице и трговац, домаћин збора у Орашцу на коме је фебруара 1804. подигнут Први српски устанак. У серији је међу онима којима је понуђено вођство и који су га одбили. Убијен је већ у мају исте године, свега три месеца после збора — по предању, од стране самих устаника, због сумње у везе са Турцима.

Улица у Београду: да — Теодосија Маричевића (написано са „ч”).

Википедија

Кнез Милета Радојковић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Горан Султановић (р. 1947)

Рођен 1778. у Ђунису. Умро 26. септембра 1852. у Доњем Катуну.

Први и најзначајнији кнез Јагодинске нахије, велики сердар расински и почасни члан Друштва српске словесности, учесник оба устанка. Историја га памти по Милетиној буни из 1835 — устанку против самовоље кнеза Милоша који је кнеза принудио да сазове скупштину и донесе Сретењски устав. То је, дакле, човек захваљујући коме је Србија добила свој први устав, макар и на неколико недеља.

Улица у Београду: нема. (Улице „Милете Јакшића”, „Милете Церовца” и сличне односе се на друге људе.)

Википедија

Тома Вучић Перишић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Аљоша Вучковић (р. 1946)

Рођен 1787. или 1788. у Баричу. Умро 1859. у Београду.

Војсковођа, политичар и трговац, војвода у оба устанка, вођа уставобранитеља — и, поред Милоша Обреновића, најбогатији и де факто најмоћнији човек Кнежевине Србије прве половине 19. века. У народу познат као Господар Вучић. Био је члан намесништва малолетног кнеза Михаила, а затим је 1842. водио буну која је Михаила збацила и довела Александра Карађорђевића на престо. Наредних шеснаест година држао је стварну власт у земљи. Кад се Милош 1858. вратио, обрачунао се с њим и затворио га у тамницу, где је Вучић и умро — што серија приказује у последњој епизоди.

Улица у Београду: да — Господара Вучића на Вождовцу и Вучићев пролаз.

Википедија

Аврам Петронијевић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Драго Чумић (1937—2011)

Рођен 2/13. септембра 1791. Умро 10/22. априла 1852. у Цариграду.

Државник, више пута председник владе и министар иностраних послова Кнежевине Србије, један од вођа уставобранитеља. Са Вучићем и Јевремом Обреновићем чинио је намесништво малолетног кнеза Михаила 1839—1842. За разлику од Вучића, био је човек канцеларије и Порте — већину политичких битака водио је у Цариграду, где је и умро.

Улица у Београду: да — Аврама Петронијевића.

Википедија

Радивој Богичевић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Милан Ерак (1950—2021)	—

Сељак из околине манастира Троноше кога Турци муче у првој епизоди јер одбија да постане турски чифчија, говорећи да је слободан сељак који плаћа харач и порез аги и султану. Вук и Милош га пребијеног одводе у манастир, где му игуман Стефан указује помоћ. Нема га у историјским изворима као засебну личност — реч је о лику који представља целу једну ситуацију, прелазак слободних сељака у чифчије, која је и била непосредан узрок буне.

Улица у Београду: нема.

Просветитељи, писци и Вукови савезници

Доситеј Обрадовић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Миодраг Радовановић (1929—2019)

Рођен 1739. или 1742. у Чакову, у данашњем румунском Банату. Умро 28. марта 1811. у Београду.

Књижевник, преводилац, просветитељ и реформатор — човек који је у српску културу унео европско просветитељство. Школовао се за калуђера, али је напустио манастир и кренуо на путовања по целој Европи; учио је грчки, латински, немачки, француски, енглески и италијански, и свуда радио као учитељ. Понесен идејама рационализма, писао је и преводио да би просветио народ — превео је Езопове басне, а најпознатије му је сопствено дело „Живот и прикљученија”. У устаничку Србију дошао је 1807. и постао први попечитељ (министар) просвете у Правитељствујушчем совјету, оснивач и професор Велике школе у Београду, претече Универзитета. Аутор је свечане песме „Востани Сербије”. У серији га Вук први пут види у Сремским Карловцима, где црквени великодостојници примају човека чије су књиге забрањене; касније се Доситеј сусреће са Карађорђем и, у једној од најупамћенијих сцена, први доноси кромпир у Србију. Умро је у Београду 1811, а сахрањен је на улазу у Саборну цркву — где ће осамдесет шест година касније бити положен и Вук.

Занимљивост. Доситеј је Вуку био узор у ономе што Вук није могао да буде: човек са положајем, министар, оснивач школе. У серији Вук отворено каже да жели да код Милоша буде оно што је Доситеј био код Карађорђа — и у томе не успева.

Улица у Београду: да — Доситејева у Старом граду и Доситеја Обрадовића.

Википедија

Јернеј Копитар

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Петар Краљ (1941—2011)

Рођен 21. августа 1780. у Репњама, у Крањској. Умро 11. августа 1844. у Бечу.

Словеначки лингвиста и слависта, цензор за словенске књиге и кустос дворске библиотеке у Бечу — и човек без кога Вука не би било. Њих двојица су се упознали 1813, одмах по Вуковом доласку у Беч, и Копитар је у њему препознао оно што сам није могао да буде: изворног говорника који зна народне песме напамет. Наговорио га је да запише шта зна, отворио му приступ библиотекама и цензури, водио му преписку са немачким филолозима и био му кум на венчању са Аном Краус. Целог живота је Вука и штитио и усмеравао: када је кнез Милош 1830-их тражио од аустријских власти Вуково изручење, Копитар је интервенисао и вратио га с породицом у Беч. У четрнаестој епизоди он наговара Вука да изда превод Новог завјета без благослова српских црквених власти, позивајући се на обећање митрополита Рајачића. Његова смрт 1844. дубоко потреса Вука и означава крај једне етапе у серији.

Занимљивост. Копитар је имао и сопствену агенду — видео је у Вуковом раду доказ за своју панонску теорију о пореклу старословенског језика, и српску реформу је делом подржавао зато што је одговарала његовим ставовима. То не умањује колико је учинио.

Улица у Београду: да — Јернеја Копитара и Копитарева градина на Дорћолу.

Википедија

Ђуро Даничић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Драган М. Николић (р. 1959)

Рођен 6. априла 1825. у Новом Саду. Умро 17. новембра 1882. у Загребу.

Филолог, лексикограф и преводилац, најважнији Вуков савезник млађе генерације. Вук га упознаје у четрнаестој епизоди и од тада му Даничић постаје најближи сарадник. Године 1847. објавио је полемички спис „Рат за српски језик и правопис”, којим је Вукову реформу бранио научним аргументима уместо пуком полемиком — и то је оно што је спор практично решило. Његов „Рјечник из књижевних старина српских” је први историјски речник једног словенског језика уопште. Био је први секретар Југославенске академије у Загребу и покренуо велики академијин речник. Његов превод „Песме над песмама” сматра се једним од најбољих превода у историји српске филологије; са Вуком је поделио посао на Библији — Вук је превео Нови, Даничић Стари завет.

Улица у Београду: да — Ђуре Даничића, на Палилули.

Википедија

Бранко Радичевић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Тихомир Арсић (1957—2021)

Рођен 28. марта 1824. у Броду на Сави. Умро 1. јула 1853. у Бечу.

Најзначајнији песник српског романтизма уз Змаја и Лазу Костића, и уз Даничића најоданији следбеник Вукове реформе. Написао је педесет четири лирске и седам епских песама — мало, али довољно да се народни језик први пут покаже као језик уметничке поезије, а не само народне. Његове „Песме” излазе 1847, исте године кад и Даничићев спис, Његошев „Горски вијенац” и Вуков превод Новог завјета. У серију улази у четрнаестој епизоди, доласком у Беч, и постаје носилац њене једине праве љубавне линије: удвара се Мини Караџић на балу у Вуковој кући, а Вук се томе противи. Умро је од туберкулозе у Бечу, у двадесет деветој години. Сахрањен је на Стражилову, где се сваке јесени одржава „Бранково коло”.

Улица у Београду: да — Бранка Радичевића и Трг Бранка Радичевића.

Википедија

Петар II Петровић Његош

Из серије	Глумац	Стварна личност
	Младен Нелевић (р. 1957)

Рођен 1/13. новембра 1813. у Његушима. Умро 19/31. октобра 1851. на Цетињу.

Владика црногорски и брдски, поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851, песник и филозоф. Рођен као Радоје Раде Томов Петровић, образовао се по манастирима и власт преузео као седамнаестогодишњак, после смрти стрица Петра I. Уклонио је унутрашње противнике, ујединио племена и успоставио централизовану државу — увео је редовне порезе, нове законе, Сенат и Гвардију, што пре њега у Црној Гори није постојало. Његов приватни учитељ био је Сима Милутиновић Сарајлија, преко кога води и веза са Вуком. „Горски вијенац”, написан у Бечу 1847, најважније је дело српске књижевности 19. века и, уз Вуков превод Новог завјета и Бранкове песме исте године, доказ да народни језик може све. Умро је од туберкулозе на Цетињу, у тридесет осмој години. Сахрањен је на Ловћену.

Занимљивост. Његош је Вука помагао и новцем — у серији му, у дванаестој епизоди, отвара Црну Гору за сакупљање народних песама, а у четрнаестој у Бечу пише „Горски вијенац”. Реченица „Разгласите да сви гуслари дођу на Цетиње!” из те епизоде је, у малом, цео однос владике према Вуковом послу.

Улица у Београду: да — Његошева, на Врачару.

Википедија

Сима Милутиновић Сарајлија

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Радош Бајић (р. 1953)

Рођен 3. октобра 1791. у Сарајеву. Умро 30. децембра 1847. у Београду.

Песник, учитељ и авантуриста — фигура која у серији држи спону између Вука, Његоша и устаничке Србије. Био је Његошев приватни учитељ на Цетињу и човек који је младог владику увео у књижевност. Његов еп „Сербијанка” био је у своје време изузетно цењен: Гете је о њему написао две странице похвала, а у београдским књижевним круговима почетком друге половине 19. века претпостављали су га Гундулићу. У серији се појављује у четвртој епизоди, када он и Димитрије Давидовић бивају истерани из владичанског двора у Сремским Карловцима због Доситејевих забрањених књига.

Улица у Београду: да — Симе Милутиновића Сарајлије и Симе Сарајлије.

Википедија

Јован Стерија Поповић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Тихомир Станић (р. 1960)

Рођен 13. јануара 1806. у Вршцу. Умро 10. марта 1856. у Вршцу.

Драматичар, професор, правник, филозоф и педагог — оснивач српске драме и први, и до данас један од најбољих, српских комедиографа. Највећи део живота провео је као грађанин Аустријског царства, а у Кнежевини Србији осам година, где је био професор Лицеја и министар просвете. Као министар је 10. маја 1844. донео указ којим је основан „Музеум сербски” у Београду — данашњи Народни музеј. Његове комедије „Покондирена тиква”, „Родољупци” и „Кир Јања” и данас се играју. У серији га видимо преко представе „Смрт Стефана Дечанског”, прве српске игране позоришне представе, одигране 1841. пред кнезом Михаилом и Вуком Караџићем; серија приказује последње тренутке представе, када цар Душан оплакује мртвог оца.

Улица у Београду: да — Јована Стерије Поповића и Стеријина.

Википедија

Јован Хаџић (Милош Светић)

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Милош Жутић (1939—2008)

Рођен 8/19. септембра 1799. у Сомбору. Умро 4. маја 1869. у Новом Саду.

Књижевник и правник који је под псеудонимом Милош Светић водио вишедеценијски рат против Вукове језичке реформе — у серији Вуков главни противник у петнаестој епизоди, коју Даничић назива „ратом за српски језик и књижевност”. Био је оснивач и први председник Матице српске (1826), дописни члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, а по позиву кнеза Милоша написао је и Српски грађански законик из 1844. Његов аргумент није био само естетски: сматрао је да ће напуштање славеносрпског одсећи Србе од руске и црквене традиције и спустити књижевни језик на ниво сељачког говора. Изгубио је — али тек пошто је спор трајао готово тридесет година. У серији губи подршку у Србији после 1848.

Улица у Београду: да — Јована Хаџића.

Википедија

Филип Вишњић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Иван Клеменц (р. 1949)

Рођен 1767. у Горњој Трнови на Мајевици. Умро 1834. у Вишњићеву.

Најпознатији српски гуслар и творац народних песама о Првом српском устанку. Ослепео је од великих богиња још као дете и постао професионални певач; с гуслама је путовао по целом Босанском пашалуку, па и до Скадра. Имао је два репертоара — један за хришћанске, други за муслиманске слушаоце, јер је певао и по манастирским саборима и по дворовима турских првака. Вук га упознаје у трећој епизоди и од њега записује песме; управо су Вишњићеве песме („Почетак буне против дахија”, „Бој на Мишару”, „Бој на Лозници”) оно што је Европи представило српски устанак као епску тему. Серија се завршава њиме: у последњој сцени, Вуку на самрти у сусрет долази Филип Вишњић и говори му да ће ускоро проходати, а Вук у бунилу понавља „проходаћу, проходаћу”.

Улица у Београду: да — Филипа Вишњића, Вишњићева и Вишњићев пасаж.

Википедија

Димитрије Давидовић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Милан Штрљић (р. 1952)

Рођен 23. октобра 1789. у Земуну. Умро 6. априла 1838. у Смедереву.

Политичар, дипломата, новинар и уставописац. Каријеру у Србији започео је као лекар и кнежев приватни секретар, наставио као државни секретар, истакао се у Цариграду као дипломата и крунисао је писањем Сретењског устава из 1835 — првог српског устава, једног од најлибералнијих у тадашњој Европи, који је Милош укинуо после свега неколико недеља. Пре тога је у Бечу покренуо „Новине сербске”, прве српске новине, што га чини и оснивачем српског новинарства. Постао је прва личност уз кнеза Милоша и попечитељ (министар). У серији га први пут видимо у Сремским Карловцима, као младића кога избацују из владичанског двора због Доситејевих књига.

Улица у Београду: да — Димитрија Давидовића.

Википедија

Лукијан Мушицки

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Ирфан Менсур (р. 1952)

Рођен 27. јануара 1777. у Темерину. Умро 15. марта 1837. у Карловцу.

Владика горњокарловачки и песник, архимандрит манастира Шишатовца. У седмој епизоди Вук 1815. живи у Шишатовцу у друштву Мушицког, Тешана Подруговића и Филипа Вишњића — то је период у коме настају најбоље збирке народних песама. Мушицки је био класицистички песник, ода и ученог стила, дакле тачно оно против чега је Вук ратовао; ипак му је био домаћин, заштитник и дугогодишњи дописник. Он је Вуку и писао чувену опомену да „љубити можете Швабице, али у слатки, вечни ланац брака…” када се овај оженио Аном Краус.

Улица у Београду: да — Лукијана Мушицког и Мушицког.

Википедија

Милица Стојадиновић Српкиња

Из серије	Глумица	Стварна личност
—	Гордана Гаџић (р. 1955)

Рођена 6. јула 1828. у Буковцу на Фрушкој гори. Умрла 25. јула 1878. у Београду.

Једна од првих песникиња које су писале на српском језику. Била је самоука, али је вредно учила — говорила је седам језика и свирала гитару. Њена поезија је родољубива и донела јој је за живота велику славу, а остала је упамћена по песничком дневнику „У Фрушкој гори”. Уз Бранка Радичевића и Његоша припада генерацији која је Вукову борбу за народни језик здушно подржала и учинила је уверљивом — јер је на том језику писала. Умрла је у Београду у беди и забораву, што је оштар контраст према слави коју је имала у младости.

Улица у Београду: да — Милице Стојадиновић Српкиње и Милице Српкиње.

Википедија

Јован Суботић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Небојша Бакочевић (р. 1965)

Рођен 30. јануара / 11. фебруара 1817. у Добринцима. Умро 16/28. јануара 1886. у Земуну.

Адвокат, песник и политичар, једна од водећих фигура српског покрета у Аустрији око 1848. Био је председник Матице српске, уредник „Летописа” и учесник Мајске скупштине у Сремским Карловцима на којој је проглашена Српска Војводина. У серији припада кругу око митрополита Рајачића и Илирског покрета, у епизодама које се баве 1848.

Улица у Београду: да — Јована Суботића.

Википедија

Иван Југовић (Јован Савић)

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Предраг Ејдус (1947—2018)

Рођен 1772. у Сомбору. Умро 1813. у Великом Бечкереку.

Професор Велике школе у Београду и секретар Правитељствујушчег совјета, један од школованих Срба из Аустрије који су дошли да устаничкој Србији направе државну управу. Припадао је аустрофилској струји међу устаницима, за разлику од већине која се ослањала на Русију. Умро је исте године када је устанак пропао.

Улица у Београду: да — Ивана Југовића.

Википедија

Божидар Грујовић (Теодор Филиповић)

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Јосиф Татић (1946—2015)	— (нема сачуваног портрета)

Рођен 1778. Умро 1807.

Универзитетски професор и први секретар Правитељствујушчег совјета. Долазио је из Аустрије, где је био доктор права и професор у Харкову, и донео устаничкој Србији нешто што она није имала — идеју да власт мора бити ограничена законом. Његов говор пред Совјетом, у коме стоји да је „закон воља народна” и да владајући мора бити потчињен закону као и најмањи поданик, најстарији је српски уставноправни текст. Умро је већ 1807, у тридесетој години.

Улица у Београду: нема. (Улица „Наредника Миленка Грујовића” односи се на другог човека.)

Википедија

Стефан Живковић Телемак

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Бранко Цвејић (1946—2020)	— (нема сачуваног портрета)

Рођен 1780. Умро 1831.

Преводилац и устанички чиновник, пореклом из Срема. Надимак Телемак дугује своме преводу Фенелонових „Доживљаја Телемаха” — књиге која је, заједно с Цицероном, надахњивала српске устанике. Био је чиновник у Карађорђевој народној скупштини и вожд га је слао у посебне дипломатске делегације, али су се 1811. разишли. Оженио се Савком Чаркаџијом, ћерком Петра Чардаклије и рођаком Вука Караџића, и с њом је сарађивао на прикупљању народних песама. Дописивао се и сарађивао са Вуком током рада на реформи.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Лазар Арсенијевић Баталака

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Миленко Заблаћански (1955—2008)

Рођен око 1793. у Буковику код Крагујевца. Умро 15/27. јануара 1869. у Београду.

Историчар и политичар, министар у неколико влада и државни саветник. Написао је „Историју српског устанка”, један од најважнијих извора о Првом устанку — и то из угла Карађорђевог човека, за разлику од Вукових списа који су настајали у Милошевој сенци. Надимак Баталака дошао је од речи коју је често употребљавао.

Улица у Београду: вероватно — постоји Арсенијевићева, али се приписивање не може поуздано потврдити.

Википедија

Евстахија Арсић

Из серије	Глумица	Стварна личност
—	Оливера Катарина (р. 1940)

Рођена 14. марта 1776. у Иригу. Умрла 17. фебруара 1843. у Араду.

Књижевница и велики добротвор, прва Српкиња која је објавила књигу и прва жена члан Матице српске. Живела је у Араду као имућна удовица и своје богатство трошила на српске школе, штампање књига и помоћ писцима — међу њима и Вуку. Њена појава у серији подсећа на слој који се лако заборави: српско грађанство у Аустрији, које је Вуков рад финансирало онда када у Србији за то није било ни новца ни воље.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Црквени великодостојници

Митрополит Стефан Стратимировић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Љуба Тадић (1929—2005)

Рођен 27. децембра 1757. у Кулпину. Умро 23. септембра 1836. у Сремским Карловцима.

Митрополит карловачки пуних четрдесет шест година, од 1790. до 1836 — дакле, поглавар свих Срба у Хабзбуршкој монархији кроз цео устанички период. Основао је Карловачку гимназију (1791) и Богословију (1794), прве српске школе тог ранга. Према устанку је имао двоструко држање: у серији, у четвртој епизоди, одлучно одбија притисак аустријског генерала да утиче на устанике да прекину буну, а у првој подржава план игумана Стефана о српској аутономији — али је истовремено био опрезан према свему што би могло да угрози положај Срба у Аустрији. Према Вуковој реформи био је отворен противник: бранио је славеносрпски и црквенословенску традицију. Његова смрт помиње се у тринаестој епизоди.

Улица у Београду: да — Стефана Стратимировића и Митрополита Стратимировића.

Википедија

Митрополит Јосиф Рајачић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Петар Банићевић (1930—2017)

Рођен 20. јула 1785. у Лучанима код Брња. Умро 13. децембра 1861. у Сремским Карловцима.

Митрополит карловачки од 1842, а од 1848. архиепископ и митрополит карловачки. Године 1848. прогласио је Српску Војводину на Мајској скупштини у Сремским Карловцима и обављао дужност царског комесара — заслужан је за стварање Војводства Србије и Тамишког Баната (1849—1860). У литератури га често називају српским патријархом, али то именовање није било канонски признато од Васељенске патријаршије; српска патријаршија је обновљена тек 1920. У серији се појављује око његовог обећања да ће допустити штампање Вуковог превода Новог завјета — обећање на које се Копитар позива у четрнаестој епизоди.

Улица у Београду: да — Рајачићева, у Старом граду.

Википедија

Владика Мелентије Никшић

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Михаило Јанкетић (1938—2019)	— (нема сачуваног портрета)

Рођен 1780. у Брезови код Студенице. Умро 16. јуна 1816. у Шапцу.

Мелентије Симеоновић Никшић, митрополит ужичко-ваљевски 1815—1816. Јеромонах је постао око 1800, одликовао се у Првом српском устанку, а 1813. пребегао у Срем и неко време живео у манастиру Фенеку. Вратио се у Србију и постао студенички архимандрит. Кнез Милош га је послао у Цариград, где је посвећен за владику са почасним насловом митрополита. По повратку је уређивао епархијску управу са седиштем у Шапцу и потписивао се, врло поносито, као „владика ужичко-ваљевско-руднички и архиепископ шабачки”. Милош се плашио тог угледног, богатог и амбициозног владике — па га је, по кнежевом упутству, Марко Штитарац убио 16. јуна 1816. То је исто лето у коме је убијен и Петар Молер.

Улица у Београду: нема. („Хаџи-Мелентијева” се односи на хаџи Мелентија Стефановића, другог човека.)

Википедија

Странци

Јохан Волфганг фон Гете

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Бранко Плеша (1926—2001)

Рођен 28. августа 1749. у Франкфурту на Мајни. Умро 22. марта 1832. у Вајмару.

Немачки писац, песник, научник и државник, највећа фигура европске књижевности свога доба. Аутор „Фауста”, „Страдања младог Вертера” и „Теорије боја”, и десет година председник области Вајмар. За ову причу је важан зато што је сам препевавао српске народне песме — још 1775. превео је „Хасанагиницу”, а после Вукових збирки постао један од њихових најгласнијих заговорника у Европи. У десетој епизоди прима Вука у Вајмару; то путовање, заједно са докторатом у Јени и Гримовим преводом српске граматике, јесте тренутак у ком српска народна поезија улази у европски канон. Написао је и две странице похвала о Сими Милутиновићу Сарајлији.

Улица у Београду: да — Гетеова, у Земуну.

Википедија

Јакоб Грим

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Дамир Шабан (1958—2026)

Рођен 4. јануара 1785. у Ханау. Умро 20. септембра 1863. у Берлину.

Немачки филолог, библиотекар, академик и оснивач савремене германистике — данас најпознатији по бајкама које је са братом Вилхелмом сакупио, што је посао исте врсте као Вуков. Превео је Вукову српску граматику на немачки и написао јој предговор, чиме је Вуково име учинио познатим у немачкој науци. Њих двојица су се дописивали деценијама. У четрнаестој епизоди Вук са младим кнезом Михаилом упознаје Грима и Леополда Ранкеа.

Улица у Београду: да — Браће Грим, у Земуну.

Википедија

Леополд фон Ранке

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Воја Брајовић (р. 1949)

Рођен 21. децембра 1795. у Вихеу. Умро 23. маја 1886. у Берлину.

Немачки историчар, оснивач модерне историографије засноване на критичком читању оригиналних извора. За српску историју је кључан јер је написао „Српску револуцију” (1829) — прву научну историју српског устанка, и то великим делом на основу грађе коју му је дао Вук Караџић. Та књига је Србију увела у европску историјску науку као случај националног ослобођења, а не као турску провинцију. Појављује се у четрнаестој епизоди.

Улица у Београду: да — Ранкеова, на Врачару.

Википедија

Кнез Клеменс фон Метерних

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Стево Жигон (1926—2005)

Рођен 15. маја 1773. у Кобленцу. Умро 11. јуна 1859. у Бечу.

Аустријски државник и вероватно најзначајнији дипломата свога времена. Од 1809. министар спољних послова, а око четрдесет година стварни владар Аустрије; одиграо је главну улогу на Бечком конгресу и био суоснивач Свете алијансе. У унутрашњој политици изградио је „Метернихов систем” — полицијски режим уперен и против либералних тежњи и против националних покрета широм царства, чије је главно средство била цензура. То је свет у коме Вук ради: свака његова књига пролази кроз цензуру, а његов заштитник Копитар је управо цензор за словенске књиге. У тринаестој епизоди Метерних прима кнеза Милоша у Бечу и саопштава му да може да се настани у граду.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Цар Фрања I (Франц II)

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Борис Јух (р. 1935)

Рођен 12. фебруара 1768. у Фиренци. Умро 2. марта 1835. у Бечу.

Последњи цар Светог римског царства (1792—1806) и први цар Аустрије (1804—1835), краљ Чешке и Угарске. После пораза код Аустерлица укинуо је Свето римско царство и наставио да влада као Франц I Аустријски. Његова ћерка Марија Лујза удата је 1810. за Наполеона. У серији је владар чија цензура, полиција и карантини одређују Вуков свакодневни живот у Бечу.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Људевит Гај

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Крунослав Шарић (1944—2023)

Рођен 8. јула 1809. у Крапини. Умро 20. априла 1872. у Загребу.

Политичар, лингвиста, новинар и идеолог, средишња фигура Илирског покрета. Реформисао је хрватски правопис по узору на чешки и увео дијакритике (č, ć, š, ž, đ) — дакле, у хрватском урадио оно што је Вук радио у српском, и то отприлике у исто време. У тринаестој епизоди Вук се састаје са представницима Илирског покрета и с њима путује по Далмацији прикупљајући народне песме. Тај однос води директно ка Бечком књижевном договору из 1850, који су потписали Вук, Даничић и илирци.

Улица у Београду: вероватно — постоји Гајева, али се приписивање не може поуздано потврдити.

Википедија

Османски великодостојници

Сулејман-паша Скопљак

Из серије	Глумац	Стварна личност
—	Танасије Узуновић (1942—2020)

Умро после 1815.

Турски војсковођа и први београдски везир после гушења Првог српског устанка. Предводио је султанову војску у бици на Мишару 1806 — оној коју је Филип Вишњић опевао. Његова управа после 1813. била је толико сурова да је непосредно изазвала Други српски устанак: у серији он окупља народ који кулучи и одводи заробљене монахе, а његови зулуми су оно што Милоша тера у Такову. Наследио га је Марашли Али-паша.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Марашли Али-паша

Из серије	Глумац	Стварна личност
	Бранислав Цига Јеринић (1932—2021)	— (нема сачуваног портрета)

Умро 21. августа 1821.

Османски војсковођа, сераскер Румелије и београдски везир од 1815. до 1821, наследник Сулејман-паше Скопљака. Са Милошем Обреновићем склопио је усмени договор о мешовитој српско-турској управи којим је завршен Други српски устанак — Срби су добили сопствене кнезове, суд и право да носе оружје, а Турци формални суверенитет. Њему се приписује реченица упућена Милошу да, ако склопе мир, „Срби могу носити не само пиштоље, већ и топове за појасом”. Њему је Милош 1817. однео Карађорђеву главу.

Улица у Београду: нема.

Википедија

Измишљени лик

Игрић

Из серије	Глумац
—	Милорад Мандић Манда (1961—2016)

Једини истакнутији лик у серији који нема историјски предложак. Игрић је народни забављач, лакрдијаш и певач — фигура која у средњовековној и народној традицији иде уз дворове и вашаре. Витезовић га користи као коментатор радње, лик који сме да каже оно што ниједан војвода не сме.

Комплетна глумачка подела

Свих 76 улога наведених у шпици, редом како их води Википедија. Ликови који горе имају свој профил обележени су звездицом.

Глумац	Улога
Предраг Мики Манојловић	Вук Стефановић Караџић ★
Боривоје Кандић	Млади Вук Караџић ★
Александар Берчек	Кнез Милош Обреновић ★
Марко Николић	Вожд Карађорђе Петровић ★
Драгана Варагић	Ана Марија Краус Караџић, Вукова супруга ★
Аљоша Вучковић	Тома Вучић Перишић ★
Петар Краљ	Јернеј Копитар ★
Бранимир Брстина	Прота Матија Ненадовић ★
Бата Живојиновић	Јаков Ненадовић ★
Бранко Цвејић	Стефан Живковић Телемак ★
Светозар Цветковић	Петар Николајевић Молер ★
Адем Чејван	Младен Миловановић ★
Милорад Мандић	Игрић ★
Драган Зарић	Јеврем Обреновић ★
Оливера Катарина	Евстахија Арсић ★
Данило Лазовић	Стефан Караџић, Вуков отац ★
Снежана Савић	Јегда Караџић, Вукова мајка ★
Драгомир Фелба	Јоксим Караџић, Вуков деда ★
Душан Јанићијевић	Јевта Савић Чотрић ★
Љуба Тадић	Митрополит Стеван Стратимировић ★
Ирфан Менсур	Архимандрит Лукијан Мушицки ★
Михаило Јанкетић	Митрополит Мелентије Никшић ★
Милош Жутић	Јован Хаџић ★
Тихомир Станић	Јован Стерија Поповић ★
Милан Штрљић	Димитрије Давидовић ★
Жарко Лаушевић	Кнез Михаило Обреновић ★
Бранислав Лечић	Хајдук Вељко ★
Горица Поповић	Љубица Обреновић ★
Радош Бајић	Сима Милутиновић Сарајлија ★
Зоран Цвијановић	Кнез Александар Карађорђевић ★
Маја Сабљић	Мина Караџић ★
Тихомир Арсић	Бранко Радичевић ★
Драган М. Николић	Ђуро Даничић ★
Младен Нелевић	Петар II Петровић Његош ★
Лазар Ристовски	Павле Цукић ★
Михајло Костић Пљака	Јанко Катић ★
Воја Брајовић	Леополд фон Ранке ★
Бранко Плеша	Јохан Волфганг Гете ★
Петар Божовић	Ђорђе Ћурчија ★
Миодраг Радовановић	Доситеј Обрадовић ★
Предраг Ејдус	Иван Југовић ★
Миленко Заблаћански	Лазар Арсенијевић Баталака ★
Стево Жигон	Кнез Клеменс фон Метерних ★
Иван Клеменц	Филип Вишњић ★
Танасије Узуновић	Сулејман-паша Скопљак ★
Бранислав Цига Јеринић	Везир Марашли Али-паша ★
Драго Чумић	Аврам Петронијевић ★
Жарко Радић	Војвода Анта Богићевић ★
Јосиф Татић	Божидар (Михаило) Грујовић ★
Горан Султановић	Кнез Милета Радојковић ★
Гордана Гаџић	Милица Стојадиновић Српкиња ★
Мира Фурлан	Петрија Пљакић
Крунослав Шарић	Људевит Гај ★
Петар Банићевић	Митрополит карловачки Јосиф Рајачић ★
Небојша Бакочевић	Јован Суботић ★
Оливера Јежина	Чучук Стана ★
Милан Ерак	Радивој Богичевић ★
Ђорђе Ненадовић	Кнез Алекса Ненадовић ★
Борис Јух	Аустријски цар Фрања I ★
Миња Војводић	Станоје Главаш ★
Ранко Гучевац	Кнез Теодосије Марићевић ★
Јован Никчевић	Сима Марковић ★
Мида Стевановић	Кнез Василије
Милутин Мићовић	Вуков учитељ
Вељко Маринковић	Сељак
Марија Васиљевић	Госпођа Марија
Мирјана Николић	Кнегиња Јулија Обреновић ★
Срђан Пешић	Игуман
Дамир Шабан	Јакоб Грим ★
Душан Вујновић	—
Иван Јонаш	—
Слободан Велимировић	—
Драгица Томас	—

Уз њих, серија приказује и низ историјских личности које немају засебну ставку у шпици, а јављају се у радњи: Стеван Синђелић (гине на Чегру, четврта епизода), Илија Бирчанин (посечен уз Алексу Ненадовића), хаџи Рувим (погубљен у Београду), Мехмед Фочић-ага, Аганлија, Ибрахим-ага Видајић, Васа Чарапић, Тешан Подруговић, Михаил Бакуњин (Словенски конгрес у Прагу), Иво Војновић (као младић у Дубровнику) и аустријски генерал Женеј (Зенаји) у преговорима у Земуну.

Пресек ликова по епизодама

Списак је изведен из садржаја епизода како их описује Википедија, а не из гледања серије — значи, поуздан је за ликове које радња изричито помиње, али не мора бити исцрпан за споредне појаве. Вук је, наравно, у свих шеснаест.

1. Родни Јадар — 8. новембар 1987.

Рођење и детињство. Јоксим гусла пред воденицом, Турци пале село, Јефта учи Вука словима у збегу, Вук одлази у Троношу. Епизода се завршава тровањем игумана Стефана.

Ликови: Јоксим Караџић · Стефан Караџић · Јегда Караџић · Вук (беба, па дете) · Јевта Савић Чотрић · Ђорђе Ћурчија · игуман Стефан Јовановић · монах Исаија · Јоко Караџић · Радивој Богичевић · Петар Николајевић Молер · хаџи Рувим · зворнички Мехмед-паша Видајић · дечак Милош · (помиње се) митрополит Стратимировић · (помиње се) капетан Коча · (помиње се) Ђорђе Петровић

2. Буна — 15. новембар 1987.

Година 1804: Сеча кнезова, збор у Орашцу, први бојеви. Вук по први пут ради као писар.

Ликови: Вук · Анта Богићевић · Алекса Ненадовић · Илија Бирчанин · Мехмед Фочић-ага · Јаков Ненадовић · Аганлија · хаџи Рувим · Ибрахим-ага Видајић · Карађорђе · Станоје Главаш · Теодосије Марићевић · Јанко Катић · Васа Чарапић · Ђорђе Ћурчија · Сулејман-бег · Стефан Караџић · монах Исаија · прота Матија Ненадовић (помиње се) · аустријски генерал Женеј

3. Војевање — 22. новембар 1987.

Ћурчијин раскол са Карађорђем и дизање устанка у Јадру; Вук му постаје писар. Први сусрет са Филипом Вишњићем.

Ликови: Вук · Ђорђе Ћурчија · Јаков Ненадовић · Карађорђе · Филип Вишњић · Јевта Савић Чотрић · Стефан и Јегда Караџић

4. Правитељствујушћи совјет — 29. новембар 1987.

Школовање у Сремским Карловцима и затвор, Доситејеве забрањене књиге, оснивање Совјета, Чегар. Вук постаје Карађорђев писар и губи осећај у левој нози.

Ликови: Вук · митрополит Стефан Стратимировић · аустријски генерал · Доситеј Обрадовић · Сима Милутиновић Сарајлија · Димитрије Давидовић · Карађорђе · Хајдук Вељко · Стеван Синђелић

5. Господар Вук — 6. децембар 1987.

Вук као господар у Кладову, цариник и судија. Милошево суђење пред Совјетом, Вељкова погибија у Неготину, слом устанка 1813.

Ликови: Вук · Јаков Ненадовић · Доситеј Обрадовић · Карађорђе · Милош Обреновић · Хајдук Вељко · Стефан Караџић · Јегда Караџић · (помиње се) руски цар Александар I · Чучук Стана

6. У големом Бечу — 13. децембар 1987.

Прелазак Дунава, карантин, избеглички логори. Карађорђе у Фенеку, Вук у Бечу код Копитара. Почетак великог посла.

Ликови: Вук · Карађорђе · Јернеј Копитар (први пут)

7. Таковски устанак — 20. децембар 1987.

Вук у Карловцима и Шишатовцу, међу песницима и гусларима. Милош диже Други устанак у Такову; Карађорђе у Петрограду тражи помоћ.

Ликови: Вук · Лукијан Мушицки · Тешан Подруговић · Филип Вишњић · Милош Обреновић · Карађорђе · Сулејман-паша Скопљак

8. Неслоге — 27. децембар 1987.

Година 1816: Вук долази у Србију да тражи јемство за повратак Карађорђа и осталих војвода. Борба за власт после Другог устанка; и Вуку је живот у опасности.

Ликови: Вук · Милош Обреновић · (радња подразумева) Петар Николајевић Молер · Мелентије Никшић · Сима Марковић · Павле Цукић · Карађорђе (у избеглиштву)

9. Мед и жуч — 3. јануар 1988.

Вук у Бечу спрема Српски рјечник и мучи се око новца за штампу. У Србији гине Карађорђе. Вук се жени Аном Краус и креће на пут по словенским земљама.

Ликови: Вук · Јернеј Копитар · Карађорђе (погибија) · Милош Обреновић · Марашли Али-паша · Ана Марија Краус

10. Најславнији дани — 10. јануар 1988.

Врхунац Вуковог европског угледа: Немачка, Вајмар, Јена. Гете га прима, Грим преводи граматику, Вук добија докторат.

Ликови: Вук · Милош Обреновић · Јохан Волфганг Гете · Јакоб Грим

11. Особита грађа — 17. јануар 1988.

Повратак у беду. Милош га зове у Србију да предводи законе, па га исмевају у законској комисији; Нови завјет не добија сагласност. Вук одлази у Земун и пише кнезу писмо о његовој тиранији.

Ликови: Вук · Милош Обреновић · Ана Караџић · законска комисија

12. Добри ходи Црној Гори — 24. јануар 1988.

Милош тражи Вуково изручење, Копитар га спасава. Вук упознаје Његоша и путује по Црној Гори. У Србији уставобранитељи гоне Милоша.

Ликови: Вук · Милош Обреновић · Јернеј Копитар · Петар II Петровић Његош · Тома Вучић Перишић · Аврам Петронијевић

13. Братимство — 31. јануар 1988.

Смрт сина Саве и митрополита Стратимировића. Вук са Илирима путује по Далмацији. У Србији влада Михаило, а стварно уставобранитељи; Милош у Бечу код Метерниха.

Ликови: Вук · Стефан Стратимировић (умире) · Људевит Гај и илирци · Кнез Михаило Обреновић · Александар Карађорђевић · Тома Вучић Перишић · Милош Обреновић · Клеменс фон Метерних

14. Вучићи — 7. фебруар 1988.

Долазак Бранка Радичевића у Беч. Смрт Копитара. Вук упознаје Даничића, а кнез Михаило Ранкеа и Грима. Катанска буна 1844; Његош у Бечу пише „Горски вијенац”.

Ликови: Вук · Бранко Радичевић · Јернеј Копитар (умире) · митрополит Јосиф Рајачић · Милош Обреновић · кнез Михаило · Леополд фон Ранке · Јакоб Грим · Ђуро Даничић · Његош

15. Договор — 14. фебруар 1988.

Рат за српски језик и правопис у пуном јеку. Бал у Вуковој кући и Бранково удварање Мини. Револуција 1848, Словенски конгрес у Прагу, Бранкова смрт.

Ликови: Вук · Јован Хаџић · Ђуро Даничић · Бранко Радичевић (умире) · Мина Караџић · Ана Караџић · Михаил Бакуњин · (контекст 1848) Јосиф Рајачић, Јован Суботић, Милица Стојадиновић Српкиња

16. Последње путовање — 21. фебруар 1988.

Милошев повратак 1858. и смрт 1860, обрачун са Вучићем, Чукур чесма и бомбардовање Београда. Вуково последње путовање и смрт у Бечу 1864.

Ликови: Вук · Милош Обреновић (враћа се и умире) · Тома Вучић Перишић (умире у тамници) · кнез Михаило · Иво Војновић · Филип Вишњић (завршна сцена)

На Википедији је последња епизода у списку епизода насловљена „Путовање”, а у главном чланку „Последње путовање”. Овде је задржан облик из главног чланка.

Матрица главних ликова

Бројеви су епизоде у којима лик има радњу.

Лик	Епизоде
Вук Караџић	1—16
Карађорђе	2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9
Милош Обреновић	5, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 16
Јернеј Копитар	6, 9, 12, 14
Ђорђе Ћурчија	1, 2, 3
Филип Вишњић	3, 7, 16
Јаков Ненадовић	2, 3, 5
Јевта Савић Чотрић	1, 3
Хајдук Вељко	4, 5
Доситеј Обрадовић	4, 5
Стефан Стратимировић	1 (помен), 4, 13
Кнез Михаило	13, 14, 16
Тома Вучић Перишић	12, 13, 16
Ана Краус Караџић	9, 11, 15
Његош	12, 14
Бранко Радичевић	14, 15
Ђуро Даничић	14, 15
Мина Караџић	15
Гете, Јакоб Грим	10 (Грим и 14)
Леополд фон Ранке	14
Јован Хаџић	15
Људевит Гај	13
Метерних	13
Александар Карађорђевић	13

Српска књижевна дела у серији

Ово није пописано гледањем, него хеуристички: пошао сам од тога да серија о реформатору језика по природи ствари помиње оно што је имало последице по језик и књижевност, па сам узео дела која се или појављују у сачуваним садржајима епизода, или су толико уграђена у радњу да их серија није могла заобићи. Дела означена са ◆ изричито се помињу у опису епизода; остала су изведена из радње.

Вукова дела — она су заправо радња серије

Дело	Година	Улога у серији
◆ Српски рјечник	1818, Беч	Централни предмет девете епизоде. Вук са Копитарем среди грађу и мучи се како да намакне новац за штампу; са првим примерцима креће на велико путовање по словенским земљама. Пуни наслов: „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма”. Друго, знатно проширено издање излази 1852.
◆ Мала простонародња славено-сербска пјеснарица	1814, Беч	Прва Вукова збирка народних песама, настала у шестој епизоди — Копитар га наговара да запише оно што зна напамет. Прва књига којом српска народна поезија излази пред свет.
◆ Писменица сербскога језика	1814, Беч	Прва Вукова граматика. У десетој епизоди Јакоб Грим је преводи на немачки и пише јој предговор, што је тренутак у ком Вуково име улази у европску науку.
◆ Нови завјет (превод)	1847, Беч	Провлачи се кроз три епизоде као стални Вуков пораз: у једанаестој не добија сагласност за штампање, у четрнаестој га Копитар наговара да га изда без благослова цркве позивајући се на Рајачићево обећање, у петнаестој траже од аустријске полиције да заплени примерке.
Српске народне пјесме	лајпцишко издање 1823—24, бечко 1841—1862	Посао који Вук ради кроз целу серију — од Филипа Вишњића у трећој епизоди до путовања по Црној Гори и Далмацији у дванаестој и тринаестој.
Житије Ајдук-Вељка Петровића	1826, у „Даници”	Пето поглавље серије је Вуково пријатељство са Вељком у Неготинској крајини; оно што је од тога остало јесте управо ово житије, једно од првих дела српске биографске прозе.
Милош Обреновић књаз Сербији	1828, Будим	Вукова историја сопственог времена, писана из непосредне близине власти — разлог зашто је с Милошем био и у милости и у прогонству.
Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона	1849, Беч	Садржи чувени спис „Срби сви и свуда”. Пада тачно у време револуционарне 1848—1849, коју серија приказује у петнаестој епизоди.
Живот и обичаји народа српскога	објављено постхумно 1867	Вуков етнографски рад, скупљан цео живот; оно што у серији стално ради „узгред”, док путује и записује.

Дела савременика која серија приказује

Дело	Аутор	Година	Улога у серији
◆ Горски вијенац	Петар II Петровић Његош	1847, Беч	У четрнаестој епизоди владика Његош у Бечу сачињава „Горски вијенац”. Најважније дело српске књижевности 19. века и, уз Вуков Нови завјет и Бранкове песме исте године, доказ да народни језик може све.
◆ Смрт Стефана Дечанског	Јован Стерија Поповић	1841	Прва српска игранa позоришна представа, одиграна пред кнезом Михаилом и Вуком Караџићем. Серија приказује њене последње тренутке, када цар Душан оплакује мртвог оца.
◆ Живот и прикљученија	Доситеј Обрадовић	1783. и 1788.	У четвртој епизоди Вук кришом чита Доситејеве књиге забрањене од стране цркве — због њих ће Сима Милутиновић и Димитрије Давидовић бити истерани из владичанског двора. Доситејева аутобиографија је дело које је Вуку показало да се може писати о себи, обично и на свом језику.
Востани Сербије	Доситеј Обрадовић	1804, Беч	Химна устанка, написана у истој години у којој се устанак диже. Иде уз Доситејев долазак у устаничку Србију.
Рат за српски језик и правопис	Ђуро Даничић	1847, Будим	Спис којим је Даничић Вукову реформу одбранио научним аргументима уместо полемиком. У петнаестој епизоди он сам тако назива сукоб Вука и Јована Хаџића.
Песме	Бранко Радичевић	1847, Беч	Прва књига којом је народни језик показан као језик уметничке поезије. Бранко улази у серију у четрнаестој епизоди и умире у петнаестој.
Луча микрокозма	Петар II Петровић Његош	1845	Његошев филозофски спев, настао између његовог упознавања са Вуком (дванаеста епизода) и „Горског вијенца” (четрнаеста).
Сербијанка	Сима Милутиновић Сарајлија	1826, Лајпциг	Еп о устанку, у своје време изузетно цењен — Гете је о њему написао две странице похвала. Сарајлија је у серији Његошев учитељ и спона између Вука и Црне Горе.
Мемоари	Прота Матија Ненадовић	писани средином века, објављени 1867	Најважније сведочанство о устанку писано говорним језиком; практично доказ Вукове тезе пре него што је теза добила.
Историја српског устанка	Лазар Арсенијевић Баталака	објављено постхумно	Историја устанка из угла Карађорђевог човека — противтежа Вуковим списима, који настају у Милошевој сенци.
У Фрушкој гори	Милица Стојадиновић Српкиња	1861—1866	Песнички дневник; она припада генерацији која је Вукову борбу учинила уверљивом тако што је на том језику писала.
Рјечник из књижевних старина српских	Ђуро Даничић	1863—64	Први историјски речник једног словенског језика уопште. Долази на самом крају Вуковог живота, као наставак посла који је Вук започео.
Доживљаји Телемахови (превод Фенелона)	Стефан Живковић Телемак	почетак 19. века	Није српско оригинално дело, али јесте српска књига која је обликовала устанике — по њој је преводилац и добио надимак под којим се појављује у серији.

Народна књижевност

Она је, заправо, главни „текст” серије — оно што Вук скупља и оно око чега се цео спор води.

Дело	Улога у серији
Почетак буне против дахија	Вишњићева песма о догађајима које серија приказује у другој епизоди — Сеча кнезова и дизање устанка.
Бој на Мишару	О бици коју је водио Сулејман-паша Скопљак, лик из серије.
◆ Бој на Лозници	Филип Вишњић је њоме опевао војводу Анту Богићевића, лик код кога Вук у другој епизоди први пут ради као писар.
Хасанагиница	Народна балада коју је Гете превео још 1775, деценијама пре Вука — разлог зашто је Вајмар у десетој епизоди већ био припремљен да га саслуша.
Песме о Хајдук Вељку и Станоју Главашу	Оба лика серија приказује, а обојицу је народна песма учинила већима него што их чини сама војничка биографија.

Шта серија из тога прави

Ако се дела поређају по години, види се зашто је 1847 тачка у којој се серија ломи: те године излазе Вуков Нови завјет, Његошев „Горски вијенац”, Бранкове „Песме” и Даничићев „Рат за српски језик и правопис”. Четири књиге, четири различита писца, један језик — после тога спор који траје од 1818. више није било могуће добити аргументом. Серија то не објављује као тезу, него је распореди по епизодама 14 и 15 и пусти гледаоца да сам повеже.

Извори

• Вук Караџић (ТВ серија) — Википедија
• Списак епизода серије Вук Караџић — Википедија
• Серија на IMDb
• Политика: „Мистериозни нестанак награде за серију Вук Караџић” (2017)
• Новости: Кадијевић о серији (2020)
• Биографије и портрети: српска Википедија и Викимедија остава, чланци наведени уз сваки лик.
• Провера улица: OpenStreetMap, Overpass API, све именоване саобраћајнице у граници Града Београда (8.793 назива), стање септембар 2026.

Порекло и лиценце слика

Кадрови из серије (Карађорђе, Милош, Његош, Марашли Али-паша) снимци су екрана из телевизијске серије „Вук Караџић” (1987), у власништву РТС-а, и коришћени су као илустрација дела о коме овај текст говори. Насловна страна „Илустроване Политике” бр. 1513 од 3. новембра 1987. власништво је издавача. Ако неко од носилаца права жели да их уклоним, довољно је да ми се јави.

Портрети историјских личности су готово без изузетка слике из 19. века у јавном домену. Фотографије глумаца преузете су са Викимедијине оставе и српске Википедије; испод су за сваку наведени аутор и лиценца.

Лик / глумац	Фајл	Лиценца	Аутор
Ana Marija Kraus Karadžić	Ana i Vuk Karadžić.jpg	Public domain	непознат аутор
Ђуро Даничић	Djura danicic.jpg	Public domain	Stevan Todorović
Јакоб Грим	Jacob Grimm.jpg	Public domain	Franz Hanfstaengl
Јаков Ненадовић	Jakov nenadovic.jpg	Public domain	непознат аутор
Јанко Катић	Јанко Катић.jpg	Public domain	The original uploader was Тајга at Serbian Wikipedia.
Јеврем Обреновић	Датотека:JevremObrenovic.jpg	PD	непознат аутор
Јернеј Копитар	Slika:Jernej Kopitar.jpg	непознато	непознат аутор
Јован Стерија Поповић	Sterija.jpg	Public domain	Jovan Popović (painter)
Јован Субботић	Jovan Subotic.jpg	Public domain	непознат аутор
Јован Хаџић	Novak Radonić - Jovan Hadžić, GMS.png	Public domain	Novak Radonić (Serbian Cyrillic: Новак Радонић; Mol, 31 March 1826 – Sremska Kam
Јохан Волфганг Гете	Goethe (Stieler 1828).jpg	Public domain	Joseph Karl Stieler
Јулија Хуњади	Hunyady Júlia szerb fejedelemné.jpg	Public domain	Uroš Knežević
Љуба Тадић	Датотека:Stevan Kragujevic, Ljuba Tadic kao Sava Kovacevic (crop).jpeg	CC-BY-4.0	непознат аутор
Љубица Обреновић	Датотека:Ljubica vukomanovic obrenovic.jpg	CC-BY-3.0-RS	непознат аутор
Људевит Гај	Ljudevit Gaj (Knjižnica Gajeva 1875).png	Public domain	Dr. Peinlich del & sc
Аврам Петронијевић	Avram Petronijević.jpg	Public domain	Јован Исаиловић (1803-1885)
Алекса Ненадовић	Aleksa Nenadović.jpg	Public domain	Uroš Knežević
Александар (Ђорђев) Карађорђевић	PrinceAlexander I w.jpg	CC BY-SA 3.0	непознат аутор
Александар Берчек	Bercek.jpg	Public domain	Фото at Serbian Wikipedia
Анта Богићевић	Anta Bogićević.jpg	Public domain	unknown, I presume he died in 19th century
Архиепископ и митрополит карловачки Јосиф (Рајачић)	Unknown author - Josif Rajačić, c. 1850.jpg	CC BY-SA 4.0	This image was made by Sadko. Please credit this with: “Sadko, Wikipedia” in the
Аљоша Вучковић	Aljoša Vučković 2017 (cropped).jpg	CC BY-SA 4.0	ModMedia
Бата Живојиновић	Velimir Bata Živojinović 1.jpg	CC BY-SA 3.0	The original uploader was Mstudiodf at Serbian Wikipedia.
Борис Јух	Boris Juh 2016 (cropped).jpg	CC BY 4.0	Matej Povše
Бранимир Брстина	Branimir Brstina crop.jpg	CC BY-SA 3.0	Branislav Lučić
Бранислав Лечић	Branislav Lečić 2020.png	CC BY 3.0	Plus Online
Бранко Плеша	Branko Pleša 2007 Serbian stamp.jpg	Public domain	непознат аутор
Бранко Радичевић	Branko Radičević 2.jpg	Public domain	непознат аутор
Бранко Цвејић	Бранко Цвејић.jpeg	CC BY-SA 3.0	Brankko at Serbian Wikipedia
Воја Брајовић	Vojislav Brajovic.jpg	CC BY-SA 3.0	Democratic Party
Вук Стефановић Караџић	VukKaradzic.jpg	Public domain	непознат аутор
Горан Султановић	Goran Sultanović (1999).jpg	CC BY 3.0 rs	Slobodan Ž. Jovanović
Горица Поповић	Gorica Popovic.jpg	CC BY 3.0 rs	Brankko at Serbian Wikipedia
Димитрије Давидовић	Dimitrije Davidović.jpg	Public domain	Uroš Knežević
Доситеј Обрадовић	Dositej obradovic Novi Sad.png	Public domain	непознат аутор
Драган Зарић	Датотека:Stevan Kragujevic, Dragan Zaric, u Tv seriji Zlatousti.jpg	CC-BY-4.0	непознат аутор
Драгомир Фелба	Filmski susreti u Nisu 1997.jpg	CC BY-SA 4.0	Miomir Magdevski
Евстахија Арсић	Eustahija Arsic (1776-1843).png	CC0	непознат аутор
Епископ горњокарловачки Лукијан (Мушицки)	Novak Radonić - Episkop Lukijan Mušicki, GMS.png	Public domain	Novak Radonić (Serbian Cyrillic: Новак Радонић; Mol, 31 March 1826 – Sremska Kam
Зоран Цвијановић	Zoran Cvijanović - Balada o Pišonji i Žugi - DADOV (19).jpg	CC BY-SA 4.0	Youth Theatre DADOV, Belgrade
Иван Југовић	Ivan Jugovic, professor of Great School, cc1800.jpg	CC BY-SA 3.0 rs	Gmihail at Serbian Wikipedia
Ирфан Менсур	Датотека:Irfan Mensur, Zoran Milosavljević i Radmila Radovanović.jpg	Јавно власништво	непознат аутор
Карађорђе	Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816.jpg	Public domain	Vladimir Borovikovsky
Клеменс Венцел фон Метерних	Klemens von Metternich by Lawrence.jpg	Public domain	Thomas Lawrence
Лазар Арсенијевић	Баталака.jpg	CC BY-SA 3.0 rs	Gmihail at Serbian Wikipedia
Лазар Ристовски	Lazar Ristovski Portret.JPG	CC BY-SA 3.0	Masterdizajn
Леополд фон Ранке	Jebens, Adolf - Leopold von Ranke (detail) - 1875.jpg	Public domain	After Julius Schrader / Adolf Jebens
Марко Николић	Marko Nikolić 2021 stamp of Serbia.jpg	Public domain	Post of Serbia
Матија Ненадовић	Portrait of Prota Mateja Nenadović (Uroš Knežević, 1852).jpg	Public domain	Uroš Knežević
Маја Сабљић	Maja Sabljic u Nisu - Filmski susreti krajem 90-ih.jpg	CC BY-SA 4.0	Miomir Magdevski
Милан Штрљић	Milan Štrljić, 1984 (3x4).jpg	CC BY-SA 4.0	Miomir Magdevski
Миленко Заблаћански	MP “Duško Radović” Večernja scena, Gospodjica Julija, Strindberg August; Ivana Žigon, Milenko Zablaćanski,1992 01.jpg	CC BY-SA 4.0	Little Theatre “Duško Radović”, Belgrade
Милета Радојковић	Knez mileta.jpg	Public domain	непознат аутор
Милица Стојадиновић Српкиња	Милица Стојадиновић Српкиња.jpg	Public domain	Original uploader was Покрајац at sr.wikipedia
Милорад Мандић	Milorad Mandić TV Naša.png	CC BY 3.0	Nasa Televizija
Милош Жутић	Miloš Žutić 2009 Serbian stamp.jpg	Public domain	непознат аутор
Милош Обреновић	Miloš Obrenović 1848.jpg	Public domain	Unidentified painter
Мина Караџић	Датотека:Mina Vukomanovic.jpg	PD	непознат аутор
Миодраг Радовановић	MiodragRadovanovićMrgud.jpg	CC BY-SA 3.0 rs	The original uploader was Djordjes at Serbian Wikipedia.
Мира Фурлан	Mira Furlan.jpg	Public domain	User:Izolita
Митрополит карловачки Стефан (Стратимировић)	Portret Stefana Stratimirovića (1757 - 1836).jpg	CC BY-SA 4.0	Mickey Mystique
Михаило Јанкетић	MihailoJanketić.jpg	CC BY-SA 3.0 rs	The original uploader was Djordjes at Serbian Wikipedia.
Михаило Обреновић	Mihailo Obrenović III.jpg	Public domain	Johann Böss
Младен Миловановић	Mladen Milovanović.jpg	Public domain	Uroš Knežević
Младен Нелевић	Mladen Nelevic sredinom 80-ih.jpg	CC BY-SA 4.0	Miomir Magdevski
Петар II Петровић Његош	Giuseppe Tominz - Portrait of Petar II Petrović-Njegoš.jpg	Public domain	Giuseppe Tominz
Петар Божовић	PetarBožović.jpg	CC BY-SA 3.0	Medija centar Beograd
Петар Краљ	Petar Kralj.jpg	CC BY-SA 3.0	Vitriden
Петар Николајевић Молер	Petar Nikolajević Moler1.jpg	Public domain	unknown, I presume he died in 19th century
Предраг Ејдус	Predrag ejdus.jpg	CC BY-SA 3.0 rs	непознат аутор
Предраг Мики Манојловић	Miki Manojlovic-mc.rs.jpg	CC BY-SA 3.0	Medija centar Beograd
Сима Марковић	Датотека:Knez Sima Markovic.jpeg	PD-Serbia	непознат аутор
Сима Милутиновић Сарајлија	Sima Milutinovic Sarajlija.jpg	Public domain	Katarina Ivanović
Снежана Савић	Снежана Савић 2015.png	CC BY 3.0	Plus Online
Станоје Главаш	Станоје Главаш.jpg	Public domain	Đura Jakšić
Стево Жигон	Stevo Žigon 2009 Serbian stamp.jpg	Public domain	непознат аутор
Сулејман-паша Скопљак	Po osvojenju predaja.jpg	Public domain	непознат аутор
Теодосије Марићевић	Wiki Šumadija V Znamenito mesto Orašac 267.jpg	CC BY-SA 4.0	Ванилица
Тихомир Арсић	Tihomir Arsić crop.jpg	CC BY-SA 4.0	Miomir Magdevski
Тихомир Станић	Тихомир Станић.jpeg	CC BY-SA 3.0 rs	Brankko at Serbian Wikipedia
Тома Вучић Перишић	Тома Вучић Перишић (фотографија).jpg	Public domain	непознат аутор
Филип Вишњић	Filip Višnjić Знаменити Срби XIX. века.jpg	Public domain	Josif Danilovac
Франц II, цар Светог римског царства	Francis II, Holy Roman Emperor by Friedrich von Amerling 003.jpg	Public domain	Friedrich von Amerling
Хајдук Вељко	Veljko Petrović.jpg	Public domain	Uroš Knežević
Чучук Стана	Spomenik - Čučuk Stana - Negotin.jpg	CC BY-SA 4.0	AxeAdam20